Године 1859. господин Симпсон је изумео први електрични грејач на свету и добио патент за овај производ. Електрични грејни елемент се састоји од намотаја металне жице која је оклопљена у металну цев, а метална цев и метална жица су изоловане керамичким изолационим материјалима да постану грејно тело, што је наш познати електрични грејач.
Због недостатка одређене процесне опреме у то време, овај проналазак се не може применити, а не постоји одговарајућа отпорна жица као отпорни тип грејног материјала, а материјал који се може користити је само гвоздена жица. Међутим, како је отпорност гвоздене жице веома мала, тешко је направити висок напон, а отпорна жица од племенитих метала је скупа.
Производња и развој грејног елемента није почео да добија замах све до 1910. године, када су Сједињене Државе већ произвеле легуру никл-хром, која је имала високу температурну отпорност и својства високе отпорности, а вештачки неоргански изолациони материјали су већ били доступни. Од тада су испуњени основни услови за производњу електричног грејног елемента.
Прави развој електрични грејач био је током Првог светског рата, када је главни процес развијен методом праха, а 1918. године америчка Џенерал електрична компанија је обезбедила патент на производњу (Генералелецтриц оф УСА), који се састоји од металне цеви. У цеви је концентрична позиција спиралног круга грејне жице, около је прашкасти изолациони материјал.
Али ни овај приступ није успео, јер није било одговарајућих машина или начина производње. До средине педесетих година у Европи, коришћени метод је још увек био прилично сложен, што је резултирало скупим трошковима, а тек након (Бултен Кантхал) промоције Сједињених Држава (ОАКЛЕИ) првобитни дизајн машина за производњу машина за америчко тржиште, примена и популарност његовог електричног грејног елемента промовисана је широм света.
